Ove godine navršava se 28 godina od akcije hrvatske vojske “Oluja” u kojoj je proterano više od 250 hiljada Srba iz Republike Srpske Krajine, ubijeno više od 2.300 ljudi, među kojima i 12-oro dece.
Hrvatska akcija “Oluja” počela je 4. avgusta 1995. godine u ranim jutarnjim satima, sa ciljem da se zauzme najveći deo Republike Srpske Krajine i protera stanovništo koje je tamo živelo vekovima.
Za vreme “Oluje“, Mišo Marković, danas Pančevac, bio je pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine i prema njegovim rečima, povlačenje njegovog bataljona, zajedno sa više od 20 hiljada civila, počelo je tek 9. avgusta. Kako kaže, na putu su ih gađali kamenjem, a nije bilo ni vode ni hrane, nestajalo je gorivo…
Kako naš sagovornik ističe, bila je to tragedija epskih razmera. U samo nekoliko dana sa demografske karte nestale su čitave regije, gradovi, sela…
„Bio je to najveći egzodus jednog naroda posle Drugog svetskog rata. Čitav jedan narod izmestio se u kamione, autobuse, automobile, traktorske prikolice. Svi su krenuli nekim putem, a da nisu znali kuda će, sem da spasu glavu na ramenima. Iza su ostale kuće, imanja, crkve, groblja i starija lica kojima se više nije bežalo od “oluja”, previše su ih za života doživeli. Mnogo godina kasnije, u Holandiji, u Haškom tribunalu upravo zbog tih starih duša sudilo se trojici hrvatskih generala – junacima “domovinskog rata”. Sud je ustanovio da ta starija lica neko svirepo ubio, ali da to nisu bili ovi generali i njihovi bojovnici. Ni danas, 28 godina od zločinačke akcije “Oluja”, ne zna se ko je pobio više hiljada ljudi koji su tog 4. avgusta 1995. godine poverovali radio-poruci Franje Tuđmana: “Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti koji nisu aktivno sudelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu dočekaju hrvatsku vlast uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu prema hrvatskom Ustavu i ustavnom zakonu uz prisutnost međunarodnih posmatrača”, kaže Mišo Marković.
Kako Marković svedoči, od oko 3.200 starih i nemoćnih koji su ostali u svojim domovima, oko 1.877 je poginulih i nestalih.
„Od ovog broja 65 odsto su bili civili, a tri četvrtine stariji od 60 godina. Među žrtvama koje su mahom ubijane u svojim kućama gotovo su trećina žena, njih 553 i to starije od 60 godina. Upravo po ovoj činjenici “Oluja” drži neslavan crni rekord u odnosu na sve građanske ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Drugi neslavni rekord “Oluje” je da su se na svoja ognjišta uglavnom vraćali starci, ali ne da bi živeli, već da bi skončali na svojim ognjištima. U kilometarskim kolonama najstravičnije su bile slike mališana: od beba u naručju izbezumljenih majki, preplašene dece oko skuta majki i baka, do dečaka koji voze traktore i automobile“, svedoči za naš portal Mišo Marković.
Marković: Oluja je pogrom – ne smemo zaboraviti ni žrtve ni zločince
Na mostu u Sremskoj Rači, mestu na kome su izbegli u Oluji avgusta 1995. ušli u Srbiju, 4. avgusta 2015. godine održana je centralna državna manifestacija obeležavanja Dana sećanja na stradanje i progon Srba.
“Prvi put nakon dvadeset godina od progona Srba iz RS Krajine zahvaljujući predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, zvanična Srbija se setila stradanja Krajišnika. Čekalo se do 2015. godine da u Srbiji i Republici Srpskoj 5. avgust bude proglašen za Dan žalosti, povodom obeležavanja Dana sećanja na stradanje i progon Srba u akciji Oluja”, kaže Mišo Marković.
Od 2015. godine Srbija svake godine obeležava godišnjicu ,,Oluje“ da Srbi taj zločin nikada ne zaborave i da odaju poštu nastradalim Srbima.
“Tako ćemo i naučiti našu decu šta se tamo desilo, da znaju pravu istinu, da znaju za zločin, i zato taj užasni zločin nikada ne sme biti zaboravljen i skriven. Dok oni slave i raduju se, mi se sa tugom i bolom sećamo više od 2.000 ubijenih Srba. Dok oni slave i raduju se, mi palimo sveće za pomen svim onim Srbima nastradalim te 1995. Dok oni slave i raduju se, mi i dalje čuvamo od zaborava činjenicu da je 250.000 Srba moralo da napusti svoje domove kako bi spasili svoje živote, samo zato što su Srbi. Dok oni slave i raduju se, mi plačemo. I pamtimo. Pamtimo najveće etničko čišćenje jednog naroda nakon Drugog svetskog rata. Pamtimo zločin kakav savremena istorija nije videla. I neće da ga vidi jer su joj oči zatvorene. Oluja je zločin, zločin za koji niko nije odgovarao! Za ovaj zločin, niko nije kažnjen, naprotiv. Hrvatski generali Mladen Markač i Ante Gotovina su u prvostepenoj presudi izrečenoj 15. aprila 2011. godine u Haškom tribunalu osuđeni na 18, odnosno 24 godine zatvora. Da bi 16. novembra 2012. godine u drugostepenoj presudi Haškog tribunala oslobođeni svih optužbi. Zanimljivo je i to da niko od hrvatskog vojnog i državnog rukovodstva: Janko Bobetko, Franjo Tuđman, Gojko Šušak, Zvonimir Čerevenko… nisu dočekali suđenje ili čak nisu ni optuženi, pred Haškim Sudom. U mestu Janjile, na Petrovačkoj cesti, gde je hrvatska avijacija pre 28 godina u okviru “Oluje” bombardovala srpske izbegličke kolone. Mučenička je Petrovačka cesta, na kojoj su stradala deca, žene i nemoćni. To je cesta tuge i smrti, ali biće i cesta vaskrsenja na kojoj će naše neugaslo sećanje nadživeti zlo onih koji su sejali smrt”, priča Mišo Marković.
U Krajini je ubijeno 1.205 civila, 523 žene, 12 dece, popaljeno, opljačkano i uništeno više od 40.000 stambenih, privrednih i pomoćnih objekata. Porušeno i uništeno čak 78 crkava i 181 groblje.
“Bombardovali su kolone izbeglica, pljuvali ih i kamenovali, silovali, ubijali kraj kuća i kraj puta, potrudivši se da pir bude krvav, i da niko, od Srba, ne ode iz Hrvatske bez kazne. Kazne koja mu je dodeljena samo zato što je Srbin. I ako to nije namera, šta je onda namera? Ako to nije etničko čišćenje, šta je onda etničko čišćenje? Ako to nije zločin, najveći zločin od svih zločina, zločin zbog krvi, nacije i vere, kako,onda taj zločin izgleda? Ne znamo. Ali znamo da danas slave, i da nikoga, prethodno, bar iz puke pristojnosti, za taj zločin nisu kaznili. I neće. Baš kao što neće nikada da priznaju Jasenovac, i sve njegove žrtve, i kao što neće da priznaju da su ubili preko milion Srba tokom Drugog svetskog rata, kada su, po prvi put, stvarali nezavisnu državu Hrvatsku, samo za Hrvate i ni za koga drugog. No, to su oni, i to se sigurno neće promeniti. Ali nešto drugo, sasvim sigurno hoće. Srbija se menja. Srbija, koja jako dugo nije shvatala da tragedije ne počinju kada se ne razumeju reči, nego kada se ne razume ćutnja. I tu ćutnju, tešku ćutnju svog naroda, svojih Krajišnika, Srbija nije razumela, previše dugo, gotovo punih 20 godina. I ćutalo se na tu ćutnju, plašeći se da se kaže ništa drugo, nego ono što jeste. Nije smelo da se kaže “zločin”. Ni da se kaže “pogrom”. Ni da se kaže “čišćenje”. Ni, “istrebljenje”, “ubijanje”, “silovanje”, “paljenje”, “pljačkanje””, kaže Marković.
Mišo Marković dodaje da danas, zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, Srbija sme da kaže da je to najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata, da je zločin, pogrom…
“Danas je Srbija, u ime svojih, progovorila. Danas Srbija govori u ime svih Krajišnika. Bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez želje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom. Reći danas da nema više ćutanja i da smo svi mi svedoci da zločina više neće biti je najsvetija obaveza, ona od koje nećemo odustati, ali to nije lako ispuniti. Zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću snimljeni su filmovi Dara iz Jasenovca, Oluja koji prikazuju zločine nad srpskim narodom. Onom pravdom zbog koje i danas ponavljamo ono što najmanje žele da čuju. Srbi su proterani iz Krajine, a kada su odlazili ostavili su otključane svoje kuće, ali su svoj zavičaj zaključali u srcu. Više nikada nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, neće biti. Taj dan za nas Srbe je dan za sećanje, paljenje sveća, parastos i naravno ogromnu tugu, patnju, koja je i danas bez pravde a i kajanja od strane agresora”, kaže za naš portal Mišo Marković.
U „Oluji“ je s prostora Srpske Krajine nestalo blizu 2.000 Srba i proterano oko 250.000, a u akciji „Maestral“ koja je bila njen produžetak, ubijeno je 655 i izgnano oko 130.000 Srba s područja 13 opština BiH. Prema podacima „Veritasa“ još se traga za 1.011 nestalih Srba, među kojima je 660 civila od kojih 337 žena.
“Odnos snaga je bio 7:1 u korist agresora – više od 200.000 vojnika i policajaca hrvatske vojske je napalo 30.000 vojnika Srpske Vojske Krajine. Dok Srbi oplakuju stradale i prognane u „Oluji“, Hrvatska 5. avgusta slavi Dan pobede. Za Srbiju, Republiku Srpsku i čitav srpski narod “Oluja” je zločinačka akcija na čiju proslavu ne bi smeo da dođe nijedan častan Srbin”, zaključio je Mišo Marković.
