Pravoslavni hrišćani danas obeležavaju Veliki petak, najtužniji dan hrišćanstva

Pravoslavni hrišćani danas obeležavaju Veliki petak, u znak sećanja na dan kada je Isus Hrist raspet na krstu na Golgoti.

Pošto je to za hrišćane dan velike žalosti, on se obeležava strogim postom, uzdržavanjem od bilo kakvog veselja i proslava, a takođe u narodnoj tradiciji je da se tog dana ne rade poslovi u polju i u kući.

Veliki petak se smatra najtužnijim danom hrišćanstva i na taj dan se ne služi liturgija u crkvama, osim ako se poklopi s Blagovestima. Od velikog četvrtka do Vaskrsa ne oglašavaju se zvona na crkvama, jer su ona u pravoslavnoj crkvi znak radosti.

Pravoslavni hrišćani u nedelju obeležavaju Vaskrs. Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Njime se obeležava događaj koji je sama suština Hrišćanstva. Ustanovljen je u spomen na vaskrsenje Isusa Hrista, o čemu svedoče Jevanđelja.

Vaskrs uvek pada u prvu nedelju posle punog meseca iza prolećne ravnodnevnice i zato se ne praznuje istog datuma. Može pasti od 22. marta do 25. aprila prema julijanskom (od 4. aprila do 8. maja prema gregorijanskom kalendaru). Prethodi mu Veliki post od sedam sedmica. Kod Srba, uobičajeno je da se ovaj praznik čestita sa “Hristos vaskrse” a odgovara se sa “Vaistinu vaskrse”.

Vaskrs i narodna tradicija

I pored velikog značaja koji ima, Vaskrs nije toliko bogat običajima kao Božić, a razlog za to je, kako se pretpostavlja, upravo njegova pokretljivost.

Običaji vezani za ovaj dan, povezani su sa crkvenim učenjem i crkvenom praksom, a jedna od specifičnosti Vaskrs jeste u tome što je Srpska pravoslavna crkva usvojila neke paganske rituale, dala im hrišćanski pečat i vezala ih za praznik.

Istovremeno, narod je usvajao crkvene rituale, poput pričešća, i interpretirao ih na svoj način.

Narodni vaskršnji običaji nisu bili vezani samo za taj dan, već su se odigravali i ranije, a primer za to je poslednja nedelja posta, koja se naziva Velikom nedeljom, kao i pojedini dani u njoj, poput Velikog četvrtka i Velikog petka.

Obzirom da se Veliki petak smatra danom kada je Hrist razapet na krst, sve se tada odvija u znaku tog tužnog događaja.

U pojedinim krajevima Srbije verovalo se da se tada sve zaustavlja – vode i vetrovi, a zemlja se trese, a u skladu sa tim i narod se ponašao – žene u Homolju nisu se umivale i češljale na taj dan, a u Popovom polju seljaci nisu radili ništa sa iglama ili ekserima da ne bi povredili Hristove rane, a nisu pili ni vino jer su smatrali da tako piju njegovu krv.

Zabranjen je bio rad i u kući i na polju, a jedino što je bilo dozvoljeno jeste priprema za proslavu Uskrsa, pre svega farbanje jaja.

Upravo farbanje jaja jeste najupečatljivije obeležje ovog praznika, a ulogu jajeta pojačava činjenica da se ono smatralo izvorištem života.

Uskršnja jaja se najčešće farbaju na Veliki četvrtak i Veliki petak, a prema narodnoj tradiciji, taj posao su mogle da obavljaju samo određene osobe i to striktno poštujući određena pravila.

Iako su korišćene razne boje, crvena se jedina smatrala obaveznom, a u nekim delovima Srbije i jedinom dozvoljenom bojom, na šta, na neki način obavezuje i tradicija, jer, prema predanju, jedan od vojnika koji je čuvao razapeto Hristovo telo, rekao je da će Hrist ustati ako pečeno pile oživi i snese crveno jaje.

Tako je i farbanje jaja u crveno nastalo kao uspomena na taj događaj.

Sa time je počinjao “mrs”, a postojao je običaj da se jajima deci trljaju obrazi, i da se ukućani umivaju vodom u kojoj su jaja prenoćila.

Ipak, ni sva crvena jaja nemaju isti značaj, jer se najviše uvažava prvo obojeno jaje, koje se u narodu naziva čuvarkuća, čuvar, stražar, stražnik.

Prvo farbano jaje koristilo se i za zaštitu useva, pa se često zakopavalo u dvorište ili njivu, ali je prema narodnom verovanju trebalo biti oprezan sa njim, jer je pogrešno rukovanje moglo da donese štetu.

Drugi važan običaj, vezan za ovaj praznik, je pričešće, koje se, osim u crkvi, obavljalo i u prirodi.

U Šumadiji je bio običaj da se pričest obavi u prirodi, jedenjem pupoljka leske ili glogovog lista i ispovedanjem, u istočnoj i južnoj Srbiji, takav ritual se zvao komkanjem, a tokom njega, pre ručka su se drenove rese, trave zdravca i parčići uskršnjeg kolača potapali u vino.

Tu “komku” morali su da piju svi ukućani, nakon čega su preskakali sekiru na pragu kuće izgovarajući želje za sreću i napredak.

Ne treba zaboraviti i da Vaskrs predstavlja kraj sedmonedeljnog posta, kada se u kućama priređuje svečani ručak, mada je u nekim delovima zemlje bio uobičajen ručak celog sela pred drvetom – zapisom, a ono što je obavezno bilo za taj obed jesu uskršnji kolači i uskršnja pečenica od prasetine ili ovčetine.