Zdravko Ponoš je trenutno najlajavija i najglasnija hodajuća mizerija, koja zaslušuje da mu oni, koji mu daju instrukcije – daju i kocku šećera. NATO general sa hrvatskim pasošem, koji voli da letuje na Brionima, morao je jako da se razlaje, ne bi li sprečio ono što se sprečiti ne može. Nestaje sa političke scene Srbije. Nestankom sa scene, nestaje i lova.
Pokopao ga je direktor Ipsos stratedžik marketinga, Predrag Kurčubić, koji je javno objavio najnovije istraživanje o rejtingu stranaka i političara u Srbiji. Ponoševa stranka Srbija centar (SRCE) ima podršku samo 1.8 odsto ispitanika. Sam (Ne)Zdravko ima manje od 0.5 odsto podrške u narodu. Da podsetimo da je vlast SNS spustila prag sa 5 na 3 odsto, kako bi bar neko iz opozicije mogao da uđe u Narodnu skupštinu. Ovaj ni to ne može da dobaci.
Sada se sigurno pitate: Kako Srbin iz okoline Knina postane izdajica Srbije? Lako!
Ponoš je u okolini Knina samo rođen, a Srba i Srbije se davno odrekao. Iz Beograda je gledao kao Knin gori i kako Srbe ubijaju i proganjaju. On, iako aktivni oficir JNA, u Krajini, tamo gde se branio ne samo njegov narod, već i njegova rodna kuća, njegovo selo i njegova porodica, nije proveo ni jedan dan. Ponoš je klasični dezerter i izdajnik, koji je barut omirisao samo na vojnoj vežbi i strelištu. A danas nas sve u oči gleda i laže da je patriota. Tako ga je vaspitao Zagreb, a doškolovali Amerikanci. Tu je položio prvi ispit vernosti NATO i SAD.
Drugi ispit položio je kada je, kao načelnik Generalštaba (najveća prevara DOS u vojsci), topio tenkove u Železari i uništavao vojsku iznutra, tako što je sprovodio reforme po meri NATO tutora. Penzionisao je patriote i postavljao njemu lojalne NATO sluge. I same NATO oficire pustio je da uđu u najsitniji detalj funkcionisanja Vojske Srbije. Ne čudi, jer je njegov zadatak bio sistematsko uništavanje naših bezbednosnih struktura. To potvrđuju njegova naređenja koja su podrazumevala uništavanje slavnog Prištinskog korpusa i udarne 63. i 72. brigade.
Treći ispit položio je kada je javno tvrdio da je Srbija kriva za NATO bombardovanje 1999. godine. Tvrdio je da smo sami krivi za taj brutalan zločin i nepravdu koja nam je naneta. Govoreći o bombardovanju, nikada nije izustio jedini validan termin „agresija“. Verovatno zato što bi ponovo voleo da bombe padaju na glave naše dece.
Kada je shvatio da je reakcija javnosti „mlaka“ za njegovo izdajstvo, prešao je na sledeći ispit. Ponoš tvrdi da smo 1999. godine bespovratno izgubili Kosovo i Metohiju. Krivi Srbiju i Srbe. Glasniji je od Kurtija dok propagira da je KiM već samostalna država.
Istom mržnjom govori i o Srbima u Republici Srpskoj. Pre samo godinu dana, sramno je Ponoš izvređao njegovo preosveštenstvo episkopa bihaćko-petrovačkog Sergija, koji je rekao da se prekodrinski Srbi neće odreći Srbije, niti će sebi uskratiti prava koja omogućavaju specijalne paralelne veze, za koje su se krvlju izborili.
Rekao je tada još nešto Vladika Sergije, što je danas ponovo aktuelno, a smeta Ponošu i ostalim NATO pudlicama, čiji je poslednji zadatak da totalno polarizuju i nepovratno posvađaju narod u Srbiji: Srbima, očigledno, istorija nije učiteljica života. Brzo i krvavo je ispisuju, još brže zaboravljaju. Ne napreduju koliko bi mogli, jer sopstvenu energiju troše na stvaranje nepotrebnih međusobnih podela.