Tvrdnja da su godine samo broj je mnogima kliše, međutim, kada upoznate pojedine korisnike u Gerontološkom centru Pančevo, shvatićete da u toj tvrdnji ima mnogo istine i da bez obzira na to u kakvom je stanju naša spoljašnjost, ono što je unutra pravi razliku, vuče i vodi napred – ovako počinje tekst o Gerontološkom centru u Pančevu i životu njegovih korisnika, objavljen na sajtu https://zena.blic.rs/, koji Vam prenosimo u celosti:
Tako smo upoznali Purić Branka i njegovu drugaricu Olgu Simić, kao i Nadu Fibišan i Stevu Stojakovića, koji su se tu upoznali, zavoleli i počeli da žive zajedno. A budući da je ovog meseca sve u znaku ljubavi, u nastavku vam predstavljamo njihove priče, koje pokazuju snagu prijateljstva, zajednice i važnost toga da gde god da smo, imamo nekoga svog, nekoga ko brine, pazi i voli, jer čovek ne treba i nije stvoren da bude sam.
Purić Branko (80) i Olga Simić (76) su već pet godina korisnici Gerontološkog centra, a njihovo prijateljstvo traje skoro četiri. Svakodnevno provode vreme zajedno, a zaposleni u centru tvrde da oni definitivno ne mogu jedno bez drugog.
Čim otvore oči, spremaju se i nalaze u kafiću u sedam sati i zajedno idu u jutarnju šetnju, prave 8-9 krugova oko doma ( gde sigurno ima oko 3km), usput svrate i u pekaru, onda piju kafu i čaj, pa zajedno idu na doručak, ručak i večeru i na sve aktivnosti u okviru radno- okupacione terapije.
ranko i Olga izuzetno brinu jedno o drugom, paze da li su popili svoje redovne lekove, igraju karte zajedno, a najviše vole da igraju pikado… Velika su međusobna podrška i raduju se svakom novom jutru i susretu, jer kako kažu lepše i brže im prolazi vreme kad su zajedno.
– Ja sam iz Nove Varoši, tamo sam završio školu, nakon čega sam došao kod brata u Pančevo, koji je radio u fabrici aviona Utva. Bio sam vrlodobar učenik, voleo sam, ali nisam imao uslova za školovanje. Učio sam školu za trgovca, nakon vojske sam primio prodavnicu i radio sam 32 godine i onda kad je počela loša situacija otišao sam u privatnike i otvorio lepu gvožđaru zvala se Ferum.
Tako sam imao porodičnu firmu sa pokojnom suprugom i sinom. Otišao sam u penziju, došao sam ovde i upoznao ovu moju drugaricu Olgu i tako smo se združili, sprijateljili, pomalo se kartamo, šetamo što više, jedno drugom pomažemo, evo ja sam jutros bio u gradu, bila je polomila naočare, pa sam sredio sve što treba. I tako, malo se pokartamo, malo se i posvađamo, al’ pomažemo jedno drugom – ispričao nam je deka Branko.
Branko je bio 51 godinu u braku sa ženom koju je mnogo voleo i koja ga je pazila i čuvala kao malo vode na dlanu. Nakon njene smrti, kako kaže, nije znao ni tanjir da opere.
– Verovali ili ne, šest meseci sam se dvoumio šta da radim. Ovo ovde je sve divno, higijena, prostorije, sve je na visokom nivou. Ja nisam znao ni tanjir da operem, jer moja žena je takva bila, radila je sve, bila je fina, kulturna. Njoj je srce puklo za 2 sekunde u bolnici, ja sam bio tu prisutan, i šta da vam kažem… Onda sam se odlučio da ipak dođem ovde, jer niti znam da perem niti znam da kuvam, a imao sam sve uslove.
Tada sam rešio sinu da kupim garsonjeru, a ja sam rešio da dođem ovde. Oni su me odmah angažovali, dve godine bio sam zaštitnik nas svih 250 u domu, pa sam sada predsednik komisije za hranu, pa sam u uprvnom odboru i tako, drugačije je.
Olga je nakon smrti supruga takođe ostala sama, a kaže da joj se sve lakše od kako se preselila u Gerontološki centar.
– Radila sam u Opštini 35 godina i kada mi je muž umro, ostala sam sama, deca mi u inostranstvu, jedan u Americi, jedan u Italiji i šta ću sama kod kuće, tako sam rešila da dođem ovde. Mnogo mi je lakše od kako sam ovde.
Ona kaže da joj je najgore kada se posvađa sa Brankom zbog neke sitnice, zbog čega se on onda ljuti kao neko dete, a deka Branko kaže na to: “ Nemoj Olga, smejaće nam se ljudi, pa znaš da se ja šalim…a i ko se svađa taj se voli!“
Ljubav u doba korone
I dok su Branko i Olga isključivo prijatelji koji gaje međusobno veliku ljubav, između Nade Fibišan (85) i Steve Stojakovića (83) postoji nešto više. Naime, njih dvoje su postali par, a u svojoj ljubavi vide svrhu života.
– Mi smo prvo bili komšije, ja sam bio soba 210, ona 213 i onda smo tako izlazili na hodnik, šetali, pa onda izađemo sedimo i pričamo, i ja sam, da budem iskren, čim sam počeo da pričam sa njom, već imao neku nadu u sebi da bi tu moglo nešto da se dogodi.
Međutim, posle kada smo izašli van, imali smo svako svoje mesto gde sedi, ona je sedela i još neka žena, a ja sam sedeo po strani, kad sam došao drugi dan, gospođa je ustala i mene stavila kraj nje da sednem i tako smo mi sedeli i sve i tako je počelo to, svaki dan po nešto. Pomoglo nam je to društvo okolo, komšije, kao vi ste par, i tako smo mi počeli.
Ja sam bio sam u sobi, a Nada je bila sa još dve žene. Tako smo išli na kafu jedni s drugima, a ta druga je isto bila Nada i ona je isto sa jednim čovekom dolazila na kafu i onda bi oni otišli, a nas dvoje bismo ostali. I posle se pojavile još neke žene koje su nas podržavale, rekle da smo par, da treba da se sparimo, ispričao nam je deka Stevo.
Kada su se upoznali i združili još uvek je bila korona, a kada je taj krizni period prošao Nada i Stevo su počeli da traže sobu da žive zajedno.
– Videli smo da smo jedno za drugo i da bi mogli da pokušamo. I evo, šest godina trajemo. Mnogo nam je lakše od kako smo zajedno, promenilo se sve, nekako vidiš da imaš da živiš za nešto. Lepo nam je, ustanemo ujutru popijemo kafu, idemo na doručak, na ručak, sve to zajedno. Mi nigde još nismo izašli sami – on sam, ja sama, svugde smo zajedno. Ako smo prali veš, prali smo zajedno, ako širimo, sve sve zajedno.
Imala sam supruga, umro je i onda sam bila pet godina kod kuće sama. Imala sam šlog, leva strana mi je bila oduzeta i bila sam nepokretna godinu dana. Bila sam i u Melencima i svuda, ali ovde su mi pomogli, ovde sam prohodala. Posle smo se nas dvoje našli i nekako je sve postalo bolje, kaže baka Nada.
Oboje koriste štapove i kako kažu, nisu baš najsigurniji na nogama, te su i u tom smislu jedno drugom podrška. A ono što je posebno u njihovoj ljubavi je to što je prihvataju i njihova deca.
– Moje ćerke nju shvataju kao majku. A iste veličine je bila i moja supruga i sve. A čim sam je video to sam primetio, podsetila me je. Lepo se slažemo, ma čak i kad pričamo, mišljenje kad kažem svoje, ma sve se podudara.
Sami smo u sobi, sredili smo život, ja ne znam, ne možemo da poželimo bolje. Jedan dan nisamo bili odvojeni, posvađani. Čak su neki bili i zavidni, kaže deka Stevo, a baka Nada se složila i dodala:
– Ima, ima zavidnih. Kad mi kažu šta, kako nigde ne ideš, nigde ovo, nigde ono… A šta će mi sve to i šta će mi veći drug, imam druga. Sad kad bih morala da idem negde u neku drugu sobu, ne znam s kim bih mogla, nisam ni ja cvećka, ali ne znam s kim, a i on isto tako. Našli smo se i lepo nam je, kaže Nada.
– Imamo iste sudbine, ona je ostala sama, meni je supruga umrla za jedan dan i onda sam ja ostao tamo u Čačku dve godine sam bio sam, video sam kakav je život kada si sam – nikakav.
Mučio sam se i sve. I onda sam došao kod ćerki ovde u Pančevo i tu sam bio, one su radile, deca u školu i ja sam opet bio sam i tako samo odlučio da pokušam da nađem ono što želim i uspeo sam, zaključio je Stevo.
Ljubav u poznim godinama je i te kako moguća
Nada i Stevo su samo jedan od mnogih parova u Gerontološkom centru, a Tanja Lukić, direktorka ustanove, nam je ispričala nešto više o ljubavi u poznim godinama i otkrila na koji način stručno osoblje reagje kada primeti da postoji nešto više od prijateljstva među bakama i dekama.
– I te kako se rađaju ljubavi ovde, a mi smo upravo pravi reper za prikaz te najlepše i najjače emocije. Naš glavni moto i vodilja je rečenica da su godine samo broj i ništa više. Ljubav u poznim godinama izgleda kao kompromis, pronalaženje društva za starost ili drugu mladost. Ono što je najvažnije, razbijaju se sve predrasude i stid sa kojim se suočavaju sada mnogo lakše, lepše i iskrenije. Ljubav u zrelim godinama je nešto vrlo posebno i verovatno najbolje što su ikada doživeli, a to je pronalazak svoje srodne duše, osobe sa kojom su kompatibilne i mentalno i emocionalno. Gledajući ih sigurna sam da je njihova ljubav vrlo brižna, negujuća, posvećena i uglavnom lišena ljubomore, posesivnosti i nepoverenja iako vidim da je ima, ali u mnogo manjim dozama. Ono što je najspecifičnije što se ove ljubave pojavljuju neočekivano i neophodna je ogromna mudrost duše koje će prepoznati vrednost koja je pred njom, da otvori srce umesto da se drži principa, odluka i obećanja koje smo dali sebi u želji da izbegnemo bol i patnju bilo koje vrste i razloga, kaže Tanja.
U centru kažu da su oni jedna velika porodica i da razgovaraju sa korisnicima o njihovim najdubljim intimnim dešavanjima i samim tim prate razvoj i tok ljubavnih odnosa.
– Osluškujemo njihova srca i ako se taj odnos kreće u pozitivnom smeru i ako im daje polet i ne zamagljuje jasnoću misli i iskustva koju poseduju imaju našu punu podršku i razumevanje. Ljubav u zrelim godinama podrazumeva dobru ravnotežu, mnogo razumevanja, toleranciju i uvažavanje međusobnih različitosti, potreba ispunjenosti i trajno zadovoljstvo. Korisnici koji imaju svoje porodice treba najviše da ih prihvate i podrže njihovu novu ljubav iako njihova deca kažu da je to lucindost srednjih godina ne bi li na kraju uvideli da su to skladne i harmonične veze i te kako vredne i zaslužuju svako poštovanje. Uglavnom su to platonske ljubavi, ali dešava se i da požele da žive zajedno.
Zaljubljenost i intimnost su važni elementi ljubavnih odnosa, ali u poznijim godinama su važnije druge stvari poput bliskosti, podrške i povezanosti.
– Ljubav u njihovim godinama se ogleda kroz mir i spokoj. Romantika je vrlo važna u smislu prelaska iz kvantiteta na kvalitet tog najlepšeg odnosa. Prelazak iz mladosti u starost podrazumeva promenu bliskih društvenih odnosa, menjaju se prioriteti i vrsta zadovoljstva, ali čuli ste i znate onu čuvenu rečenicu „Nikad nije kasno da se ljubi strasno“. Verujte da nema ničeg lepšeg i toplijeg nego kada osetim tu njihovu energiju, prosto vidim te njihove leptiriće iz stomaka i sigurna sam da je od velikog značaja za njihov status i psihofizičko blagostanje. Naš zadatak je u svakom slučaju da održimo i negujemo tu njihovu dostojanstvenu ljubav i da reagujemo ako dođe do bilo kakvih nedoumica i problema pomnim slušanjem i davanjem saveta i podrške da što lakše uplivaju u te mirne vode i ljubav koju u krajnjem slučaju svako od nas zaslužuje, zaključila je Tanja.
Inače, korisnici Gerontološkog centra zaista vode jedan ispunjeni život. Oni će 14. februara povodom Svetog Trifuna i dana vina posetiti manifestaciju „Slaninijada“ u Kačarevu što za njih predstavlja posebno zadovoljstvo, a u popodnevnim časovima će se zabaviti uz koncert KUD „Čigre“ iz Mramorka i tom prilikom će se deliti kolačići u obliku srca.
U toku je i Sretenjski turnir u šahu, što je jedna od omiljenih aktivnosti među korisnicima. Jednom mesečno imaju i veronauku, a s obzirom na to da su nadahnuti i da imaju literarnu sekciju njihovi članovi će prisustvovati književnoj večeri u organizaciji Klubova centra. Krajem meseca će imati još jedan koncert Gradskih penzionera „Zlatna jesen“, a tu je i željno očekivana igranka koja se takođe organizuje sa Gradskim penzionerima i Klubovima i proslava rođendana svih korisnika koji su rođeni u februaru. Trenutno su u jeku u okviru radno okupacione terapije pripreme i organizovane radionice za predstojeće praznike.
